Трговина људима је глобални феномен који погађа све земље – земље у политичкој и економској транзицији, неразвијене земље и земље у развоју, земље у рату и постконфликтне земље, које се појављују као земље порекла и транзита жртава, као и економски развијеније земље које се појављују као земље дестинације.

Процењује се да се данас у свету невероватних 27 милиона људи држи, против њихове воље, у ропском положају – а то је више него икад до сада у историји људске врсте.

Према подацима Уједињених нација 700.000 жена, деце и мушкараца сваке године постану жртве трговине људима, а зарада остварена од трговине људима процењује се на седам до 60 милијарди долара годишње. Генерално говорећи, постоје два основна типа ропства у савременом свету: ропство у индустрији секса и принудни рад. Уобичајена предрасуда је да је трговина људима „искључиво проблем трећег света“, да се не може десити лично нама, да мушкарци не могу постати жртве, као и да су жртве саме криве за оно што им се десило.

Чак и да јесте тако, и да се овај ужас дешава само у најсиромашнијим деловима света или наивнима, и даље би био страшан и захтевао би решавање. Ипак, чињенице говоре да ропство постоји свуда – у свим државама, у сваком граду. Од тинејџера који потичу из породица из средње класе у било којој развијеној земљи до деце бескућника која живе на улицама најсиромашнијих земаља, ропство има утицај на све културе и све класе. Као и било који други облик злоупотребе, овде није битно етничко порекло, географија, економија, узраст или пол.

Како изгледа данашње ропство? Некад је то девојка заточена у малој соби у којој доминира кревет. Није потребна посебно развијена машта да би се замислио њен посао: она „сервисира“ клијенте 24 сата дневно, седам дана у недељи, десетине мушкараца свакодневно. Некад је то изоловано место где се држи на хиљаде мале деце како би били лако доступни педофилима. Некад се ради о „фабрикама за производњу беба“ у којима се жене приморавају на трудноћу што је чешће могуће а њихове бебе се продају било на црном тржишту или у индустрији секса. Некад је у питању група босоноге деце која са мачетама у рукама трче по плантажама и сакупљају зрна какаа. У питању може бити и ропство целих породица које се приморавају на тежак рад у рудницима – ископавање дијаманата или угља, а некад се ради о популарном салону за маникир или масажу, са борделом скривеним иза неких врата. Може то бити и десетогодишњи дечак који носи полуаутоматску пушку кроз џунглу или осмогодишња девојчица коју везују за дрво када се заврши њен рад у домаћинству. Некад се ради о групи жена у загушљивој неусловној просторији у којој шију гардеробу коју ћете можда управо ви носити. Некад су то деца која мукотрпно раде у цигланама или носе огромне терете.

Већа свест већег броја људи о овом проблему води ка снажнијем отпору против ове ужасне неправде. Организације специјализоване за ову проблематику и Црвени крст раде на скретању пажње друштва на овај проблем данашњице како би што више људи било упознато са њим – волонтери Црвеног крста држе предавања у школама и путем различитих уличних манифестација шире свест о томе.