Српско друштво Црвеног крста основано је 6. фебруара 1876. године у Београду на иницијативу др Владана Ђорђевића. Први председник био је митрополит Михајло Јовановић.

Први задатак новооснованог друштва био је збрињавање избеглица које су долазиле у тадашњу Србију због Босанско-Херцеговачког устанка. У првој години оснивања, Српско Друштво Црвеног крста окупило је око 2.000 чланова и основало 35 пододбора у земљи.

Исте године, на иницијативу Српског Друштва Црвеног крста, Кнежевина Србија је потписала  Женевску конвенцију, а 11. јуна исте године Српско Друштво Црвеног крста је  постало члан велике породице друштава Црвеног крста у свету, добивши признање од Међународног Комитета Црвеног крста.

Развој Друштва био је усмерен ка прикупљању новчаних и материјалних средстава, организовању болница, обуци добровољних болничарки, набавци санитетског материјала, ангажовању лекара, посебно хирурга из света, бризи о избеглицама и др.

Без обзира на тешке и узастопне ратове, велики број рањеника и тешкоће кроз које је пролазио народ на овим просторима, хумана идеја Црвеног крста се ширила, тако да је 1885. године Српско Друштво Црвеног крста имало 105 одбора. У рату са Бугарима, Српско Друштво Црвеног крста обављало је евакуацију својим санитетским возилима и санитетским возом.Српско Друштво Црвеног крста издејствовало је да Врховни командант, Краљ Милан, дозволи транспорт помоћи европских друштава Црвеног крста преко Србије  за становништвоБугарске, са којом је Србија била у рату.