Аидс-хив


- ХИВ / АИДС
- ХЛАМИДИЈА (КЛАМИДИЈА)
- КАНДИЈАЗА
- ГОНОРЕЈА
- СИФИЛИС
- ХЕРПЕС
- ТРИХОМОНИЈАЗА
- ХЕПАТИТИС Б
- ГЕНИТАЛНЕ БРАДАВИЦЕ (КОНДИЛОМИ)

Сексуалност је једна од основних и најлепших карактеристика људских бића. Сексуалност чини  да се међусобно привлачимо. Нажалост, упоредо са родостима које доноси, расте и опасност коју сексуални однос носи са собом. Опасност од полне болести. Полне болести тј. венеричне болести и вируси који их изазивају, у данашње време шире се брзином шумског пожара и потребно је предузети одређене кораке како бисмо се заштитили.

„Мушке“ и „женске“ полне болести

Полне болести код мушкараца су прилично раширене. Неки сматрају да постоје „женске полне болести“ и „мушке полне болести“, али је битно рећи да су то исте полне болести, јер су вируси или бактерије које их изазивају исти, али се симптоми полних болести код мушкараца разликују од симптома болести код жена, и у том смислу можемо говорити о разликама.

Могу се преносити полним односом, пољупцима, орално-гениталним контактом (орални секс), као и коришћењем заједничких играчака за секс. Погледајте детаље полне болести на коју сумњате, а у једном од наредних пасуса можете погледати да ли ваши симптоми указују на полне болести.

СИМПТОМИ

Полно преносиве болести (ППБ) су инфективне болести које се преносе било којом врстом сексуалног односа, било вагиналним, било аналним. Традиционалне ППБ су гонореја, сифилис, меки жанкр и венерични лимфогранулом.
Ипак, постоје и друге болести које су могу пренети полним контактом и то су:
Вирусне инфекције: AIDS, генитални херпес, хепатитис Б, хепатитис Ц, гениталне брадавице;
Бактеријске инфекције: хламидија;
Гљивичне инфекције : кандидијаза;
Протозоалне инфекције: трихоманијаза.

Бактеријске полне болести попут кламидије, гонореје и сифилиса могу бити излечене, док вирусне полно преносиве болести као што су херпес, хепатитис Б, HIV, HPV i гениталне брадавице су неизлечиве, иако се могу контролисати. Осим AIDS-a постоје добре шансе за излечење за све поменуте ППБ – под условом да медицинско лечење почне довољно рано. У супротном, могу настати озбиљне компликације.

Ако желите да знате који симптоми су показатељ полне болести или полне инфекције, направили смо кратку али прилично ефикасну листу коју можете проверити, пре него што посетите вашег доктора или клинику. Дакле, ево листе на којој се налази списак најчешћих симптома полних болести:

Имате ли појачану секрецију непријатног мириса из ваших гениталија?
Имате ли осип или свраб у гениталном пределу?
Да ли имате било какве отоке, брадавице или пликове у пубичном региону или у близини аналног отвора?
Да ли сте приметили неуобичајен-непријатан мирис у пределу гениталија?
Да ли сте приметили чудан плик или отворену рану у близини гениталија?
Имате ли бол током сексуалног односа?
Имате ли крварење приликом сексуалног односа?
Да ли имате бол у стомаку?
Да ли сте приметили икакву неуобичајену или необјашњиву натеченост?
Да ли је ваша мокраћа тамна или има непријатан, чудан мирис?
Да ли имате осећај печења приликом мокрења?

Жене су више осетљиве на полно преносиве болести него мушкарци. То нема везе с промискуитетом, то је ствар анатомије. Лакше мушкарац преноси инфекцију жени, него обрнуто. Полне болести се такође теже откривају код жена. Нелечене полно преносиве болести могу имати озбиљне последице, могу уроковати упалну болест карлице, рак грлића материце, болести јетре и неплодност.

Већина лекара не тестира пацијенте на полно преносиве болести. Мање од једне трећине лекара рутински тестира пацијенте и не претпостављајте да нормалан PAPA тест, значи да сте здрави. PAPA тест само детектује промене у ћелијама врата материце, али није поуздан за одређене болести.

HIV/AIDS

HIV (Human Immunodeficiency Virus) напада имуни систем због чега тело постаје неспсобно да се избори са обичним инфекцијама. Сида (синдром стеченог недостатка имунитета) (енглески : Acquired Immuno-Deficiency Syndrome) је термин који се користи када је имуни систем једне особе толико оштећен вирусом HIVа да број крвних елемената за борбу против инфекција, тзв. помагача T лимфоцита (CD4 ћелија), падне са нормалних 800 до 1050 на мање од 200 по милилитру крви у крвотоку. Пацијент је тада већ веома болестан и на крају умире од последица болести против којих његов имуни систем није могао да се бори.

HIV је вирус хумане имунодефицијенције. Када се особа инфицира HIV-ом настаје хронични прогресивни процес у организму заражене особе. Током времена долази до поступног уништавања имунолошког систем и појаве различитих болести. Особа заражена HIV-ом обично се не осећа болесном и годинама нема симптоме. Антитела на вирус HIVа у већини случајева детектују се у периоду од 6 до 12 недеља пошто се добије вирус, а за шест месеци код 95% пацијената. И мушкарци и жене требало би да иду на тестове свака три месеца, а ако су под ризиком сваких 6 месеци.

AIDS је синдром стеченог недостатка имунитета (отпорности организма), уједно СИДА представља последњи и најтежи стадијум HIV инфекције.

Синдром  значи да постоји скуп одређених симптома и знакова обољења,  стечено  значи да је то стање које се добија током живота за разлику од урођених стања, а  imunodeficijencija  (недостатак отпорности), указује на појаву оштећеног имуног система. Због тога AIDS је стање у којем је дошло до таквог слабљења имунитета да се јављају одређене болести које код имунолошки здравих људи не виђамо. Овај скуп симптома и знакова обољења не мора да се испољва увек у пуном обиму. У неким случајевима испољава се само један (губитак тежине, оток лимфне жлезде, појава тумора на унутрашњим органима и кожи и др.). Од тренутка заразе до појаве AIDS-а у просеку прође 10 година.

У Србији је HIV инфекција први пут забележена 1984. године. До новембра 2006. званично је регистровано 2088 особа инфицираних HIV-ом, од којих је 1339 (64%) већ оболело од сиде, док 915 особа умрло од AIDS – a. Доминира груписање регистрованих HIVпозитивних особа (90%) на територији централне Србије, углавном на подручју Београда  osoba (80 %), који као и свака метропола има више заступљено ризично понашање, али и највећи број тестирања се обави управо у Београду. Баш због малог процента тестираног становништва Светска здравствена организација процењује да је број инфицираних у Србији већи до десет пута.

Битно је знати да је HIV медицинско стање, а не некаква мрачна тајна!

Како се HIV преноси?

HIV је прсутан у  крви, спреми и вагиналном секрету  заражене особе у количини довољној да зарази друге особе. Три су основна начина преношења :
Незаштићени полни однос са зараженом особом  (вагинални, анални, орални). Пренос је могућ са мушкарца на мушкарца. HIV се преноси током полног односа када дође до додира слузокоже (вагине, пениса, ректума или усне шупљине) са секретима (семена течности, вагинални секрет) или са крвљу заражене особе (менструална крв, оштећење слузокоже).
Путем крви или крвних састојака . Зараза је могућа ако уколико се користи заједнички прибор (игле и шприцеви), за убризгавање дроге. HIV се такође може пренети путем трансфузије крви и крвних састојака, пресађивањем органа и вештачком оплодњом, али је ризик сведен на минимум због тестирања даваоца крви и плазме и даваоца органа и сперме.
Са заражене мајке на дете . Сматра се да до преноса инфекције најчешће долази током порођаја, ређе у самој трудноћи или током дојења.

Како се HIV не може пренети?

Уобичајеним контактима кожом : руковањем, грљењем.….…..;
Контактима са различитим предметима;
Коришћењем јавних тоалета, базена, тушева, сауна;
Кашљањем, кијањем, контактом коже са сузама или слином;
Интимним контактом: миловањем, љубљењем усана, петингом;
Мастурбацијом;
Лечењем у болницама, амбулантама и код стоматолога ако се примењују уобичајене хигијенске мере;
Масажом, физиотерапијом, фризерским и козметичким третманима, бушењем ушију ако се примењују уобичајене хигијенске мере;
Даривањем крви или органа;
Огуљеном кожом или уједима животиња (пас, мачка)
Помоћ зараженим HIV–oм и оболелих од AIDS–a ако се примњују уобичајени хигијенски стандарди.

Како се заштити од HIV-a?

Полни пут код нас најзаступљенији је начин преноса. Апсолутну сигурност да је апстиненција и доживотно узајамно верни однос два незаражена партнера.
Приликом промене полног партнера, ризик заразе HIV-oм знатно се смањује уколико се СВАКИ ПУТ правилно користи презерватив.
Лечење полно преносивих болести такође се превентира HIV инфекција, јер до инфекције HIV-oм долази знатно лакше кад је оштећена слузокожа.
Превенција HIV инфекција међу интравенским корисницама дрога може се избећи редовном ипотребом стерилних игала и шприцева.

aids-1

Шта значи бити HIV позитиван?

Прве реакције великог броја људи сазнају да су заражени HIV-oм су неверица, страх, љутња, осећај немоћи, усамљености.….. Многи људи дозвољавају HIV као изолирајући, збуњујући и комплексни део свог живота. Осим суочавања са психолошким и емоционалним аспектима комплексне болести, особе погођене њоме морају се носити и са целим низом правних медицинских, социјалних и финансијских проблема. Многи људи са HIV-oм изоловани су од својих најближих, јер се сматра срамотним боловати од те болести. Наиме, HIV/AIDS је уско повезан са сексуалним индетитом која је у великом делу света још увек табу тема, а на осбое погођене њоме гледа се са извесном презиром. Ту болест прати и стигма која представља снажно оружије социјалне контроле са циљем одбацивања и примене моћи над особама које показују одређене карактеристике.

Због свега тога особе са HIV/AIDS-oм повлаче се у себе у сталном страху хоће ли њихова околина сазнати од чега болују, о својој болести и постојећим проблемима ћуте упркос потреби да своје осећаје и страхове са некима поделе. Оно што додатно отежава стање је страх од могуће без пријатеља, живот у самоћи и са осећајем обележености и дискриминације. Оболели у таквој ситуацији требају пријатеље, праве пријатеље који ће их разумети, а неће осуђивати.

Стигма и дискриминација и HIV/AIDS

Стигма и дискриминација погодују ширењу HIV-a. Сa HIV/AIDS-oм повезана стигма негативно утиче и на превенцију епидемије. Страх од стигматизације одвраћа људе од тражења помоћи ради лечења, бриге и стручне подршке Стигматизација је облик предрасуда који одбија појединце или групе због тога што се чине другачијима од нас самих или од већине. Кад су људи понашају у складу са постојећим предрасудама, стигма води у дискриминацију,  а то је повреда људских права.

Мењање властих ставова и понашања према особама које живе са HIV-oм може зауставити стигму и дискриминацију које погодују неконтролисаном ширењуHIV-a и које смањују квалитет живљења у ншој заједници. Живот без дискриминације је основно људско право. Свако се може заразити HIV-oм: нису битне године, пол, сексуална орјентација или етничка припадност.

Како помоћи особоама зараженим HIV-oм?

Солидарност штити заражене од изолације и очаја. Солидарност надаље отвара људе и на тај се начин подстиче и разговор о превенцији. Многе познате особе заражене HIV-oм својим су јавним наступом и залагањем помогле у превенцији AIDS-a. Број оболелих стално расте. Због тога је реално очекивати да ће се у будућности и нека нама блиска особа можда заразити.

Време је да заборавимо предрасуде према особама које живе са HIV/AIDS-oм!

Нема разлога за изолацију и избегавање заражених, јер HIV се не може пренети социјалним контактом!

Дискриминативне мере као што су непружање одговарајуће помоћи, изолација или довођење у питање егзистенције (избацивање из стана, немогућност запошљавања или губитак посла) потпуно су бесмислени.

СИМПТОМИ

Ноћно знојење, симптоми грипа који не пролазе, необјашњив губитак тежине, бели печати у усној дупљи, љубичасте тачке на кожи.Људи са вирусом HIVа могу да буду без икаквих симптома осам до десет година.

aids-2

СИМПТОМИ КОД ЖЕНА

Хроничне вагиналне гљивичне инфекције, неуобичајен Папаниколау тест, ХПВ или гениталне брадавице.

ЛЕК ЗА СИДУ (ЗА САДА) НЕ ПОСТОЈИ

ХЛАМИДИЈА (КЛАМИДИЈА)

Хламидија је најчешћа полно преносива болест. Хламидија (Chlamydia trachomatis) је урогенитална инфекција која се преноси сексуалним контактом и код мушкараца се манифестује негонороичним уретритисом, а код жена мукотрпним цервивитисом. Спада у најчешће и најраспрострањеније сексуалне болести у општој популацији. Око 75% заражених жена и 50% заражених мужкараца нема симптоме, тако да већина инфекција остаје непозната и нелечена, што погодује неконтролисаном ширењу болести. Већина оболелих од хламдидије ни не зна да болују.

Симптоми се јављају после инкубационог периода од једне до три недеље и то су: појачан нагомилани секрет жућкасте  боје, осдносно серозна и слузава секреција из уретре код мушкараца, печење при мокрењу, бол током сексуалног односа, вагинално крварење између менструација и после сексуалног односа. Хламидија код жена инфицира врат материце, који је код адолесценткиња најосетљивији, јер се њихов врат материце мења током пубертета. Већина жена са хламидијом нема симптоме. Уколико се не лечи, болест је код жена често праћена компликацијама у смислу акутног солпингитиса (упале јајовода) и хроничне запаљенске болести мале карлице са последичном непроходношћу јајовода и неплодношћу уз повећан ризик од ванматеричних трудноћа. Код трудница инфекција може довести до превременог порођаја, а код новорођенчета инфициране мајке до неонаталне пнеумоније (упала плућа) и коњуктивитиса.

 Код мушкараца најчешћа компликација је epididimitis (упала семених канала), Рајтеров синдром и друго. Дијагноза се поставља високо специфичним лабораторијским анализама. Лечење се спроводи истовремено код оба партнера, антибиотицима.

Ако се рано открије, хламидија се може лако излечити, с обзиром да је бактерија инфекција.

Док се терапија не заврши, потребна је апстиненција од сексуалних односа, иначе постаји ризик од реинфекције. Најмање три недеље по завршеном лечењу потребно је поновити лабораторијске тестове да би се установило да ли је лечење било успешно.

Постоје извештаји, да је некада потребно и шест месеци до коначно саниране инфекције. 

КАНДИДИЈАЗА

Кандидијаза је врста инфекције коју узрокују гљивице из рода Candida, најчешће врстаCandida albicans. Ова микрогљива се уобичајено налази на кожи, у пробавном и гениталном тракту, устима и грлу. До инфекције, тј. прекомерног размножавања и ширења гљивице долази када је из одређених разлога поремећена равнотежа између гљивице и бактеријске флоре која регулише њено размножавање. Тада долази до развоја инфекције, која може да захвати кожу, нокте, усну шупљину и полне органе. Ова болест погађа чак 75% жена, а у 10% случајева представља трајни проблем.

Најчешћи разлози настанка кандидијазе су: прекомерна употреба антибиотика широког спектра, употреба контрацептивних таблета, прекомерна хигијена полних органа употребом алкалних сапуна (који уништавају нормалну флору слузокоже), трудноћаменструација, неадекватан веш, неадекватни хигијенски улошци, нерегулисана шећерна болест итд. Лоша регулација шећерне болести смањује отпорност организма на инфекције, јер крв и телесне течности имају више глукозе што их чини добром подлогом за развој микроорганизама.

aids-3

Најчешћи облици овог обољења су вулвовагинална, орална и кожна кандидијаза.

Код жена се јавља пецкање и свраб полног органа и појачан секрет беле боје. Слузокожа је запаљена, црвена, отечена, са беличастим колонијама гљивице. Ове промене могу да буду и без наслага, са обилном беличастом секрецијом у вагини и јаким сврабом. Симптоми су поготово изражени након полног односа јер трење додатно појачава осећај пецкања и свраба. Код мушкараца се углавном не јављају симптоми (асимптоматски носиоци). Могу се евентуално јавити беле наслаге на глансу пениса и препуцијуму и секрет из мокраћне цеви.

Код оралне инфекције јавља се упала и беличасте наслаге на слузници усне шупљине, упала језика који је напет и црвен, и стварање красти.

Кандидијаза коже захвата обично просторе између прстију шаке, најчешће између трећег и четвртог прста. Јавља се у виду јасно ограниченог црвенила, беличастих наслага, влажења и свраба. Болест се често види код домаћица, посластичара и људи који често раде са рукама у води. Кандидијаза коже јавља се често и код гојазних особа на прегибним површинама или испод дојки код жена.

Дијагноза

Дијагноза овог гљивичног обољења се поставља микроскопским прегледом размаза материјала узетог са захваћеног подручја. Понекад лекар и самим прегледом, по карактеристичном изгледу, може закључити да се ради о инфекцији кандидом.

Лечење

С обзиром да антибиотици подстичу раст гљивица они се не користе, већ се прибегава антимикотичкој терапији. Код жена се примењује у облику вагиналета и мелема које се примењују споља, а код мушкараца у облику крема. Терапија се може спроводити и таблетама (такође антимикотицима) и обично симптоми након терапије брзо нестају. Осим тога, 6-8 недеља се примењује посебан дијететски режим исхране, који подразумева смањен унос угљених хидрата и алкохола (поготово у првим данима дијете).

ГОНОРЕЈА

Гонореја, трипер или капавац је заразна 
полна болест
 која се преноси полним контактом. Приликом полног контакта долази до преноса бактерије са слузнице полних органа заражене особе на слузницу здраве особе. Бактерије нападају 
цилиндрични епител
(
цервикални канал
ректум) изазивајући упалну реакцију.

Ако се ова болест не лечи, изазива 
стерилитет
 код мушкараца и жена и слепило новорођенчади код мајки које су заражене. Болест може захватити и задње црево, слузокожу уста, вежњачу ока и урогенитални тракт. Лечи се антибиотицима, пеницилином, ако је резистентна онда другим. Запуштена болест прелази у хроничну, а из епитела уретре код мушкараца прелази на мокраћну бешику, семеводе, семену кесицу и тестисе као и бубреге.

Симптоми

Често је гонореја асимптоматска, па заражени не примећују никакве проблеме. Ако постоје, најчешћи су симптоми исцедак из вагине и болна упала слузнице порођајног канала.
Мушкарци понекад могу приметити жути, слузави исцедак из пенисакрв у урину или боцкање при мокрењу. Од 1 до 10 дана после инфекције јавља се запаљење и болови у уретри (мокраћном каналу пениса). Ако се не лечи секрет постаје бистар и лепљив и одржава се неколико месеци док се не јави грозница и оток лимфних жлезда у препонама. Ако се не лечи, гонореја може изазвати неплодност, нешто ређе сепсу или оштећења других органа (срца и мозга).
Код жена симптоми се не морају испољити, а код неких се јавља бол у доњем делу трбуха. Заражене жене могу болест пренети на фетус Код мушкараца се нелечена гонореја може проширити на простату, семенике и пасеменике, те такође утицати на плодност.

Лечење

Лечење се обавља антибиотицима, од којих се мора применити неколико врста. У последњих десет година све је више врста Neisseria gonorrhoeae отпорних на антибиотике, па лечење постаје теже.

СИФИЛИС

Сифилис је стечена или конгенитална, полно преносива инфекција коју проузрокује бактерија спирохета (Treponema pallidum). Првенствено се преноси директним контактом са зараженом особом, која није свесне своје инфекције, најчешће 
полним контактом
. Постоји и конгенитални начин преношења спирохете са мајке на фетус током трудноће (у материци) или у току порођаја. Сифилис се не може пренети преко тоалетних дасака, квака, базена, топлих купки, када, позајмљене одеће или прибора за јело.

Ране фаза сифилиса најчешће протиче без икаквих симптома. У неким случајевима, симптоми болести могу остати латентни и више година. Сифилистичне лезије се најчешће јављају на спољашњим гениталијама, вагини, чмару или завршном цреву (ректуму). Промене се такође могу јавити на уснама или у усној дупљи.

Знаци и симптоми сифилиса се разликују у зависности од стадијума у коме се болест налази (примарни, секундарни, латентни и терцијерни). Примарни стадијум се најчешће манифестује као солитарни шанкр  (чврст, безболни чир који не сврби) Секундарни сифилис прати осип најчешће локализован по длановима и табанима. Латентни сифилис је са јако мало или без симптома. Терцијарни сифилис карактерише се гумозним променама, неуролошким и/или срчаним симптомима. Сифилис је, познат и као „велики имитатор“ због својих честих атипичних презентација.
Дијагноза сифилиса обично се поставља 
серолошким тестовима
крви; или директним микрископским прегледом размаза узоркованог материјала.
Сифилис, посебно када се рано открије, може бити успешно излечен као и све бактеријске инфекције. Болест се ефикасно може лечити 
антибиотицима
нарочито интрамускуларном применом пеницилина  (који се даје и интравенски код неуросифилиса), или 
цефриаксоном
. Код болесника који имају озбиљну алергију на пеницилин, лечење се спроводи пероралним уносом 
доксициклином
 или
азитромицином
.

Верује се да је сифилисом инфицирано 12 милиона људи у 1999. години, при чему је више од 90% случајева било у 
земљама у развоју
. Он погађа између 700.000 и 1,6 милиона трудноћа годишње, доводећи до спонтаног побачаја, мртворођености и конгениталног сифилиса. Стопе сифилиса су пропорционално више међу онима особама које су корисници интравенских дрога, код инфицираних ХИВ-ом, као и код мушкараца који ступају у сексуалне односе са мушкарцима (ЛГБТ популација). У Сједињеним Државама стопа сифилиса у 2007. години је била шест пута већа код мушкараца него код жена, док су 1997. године биле скоро једнаке.

Уколико се не лечи, његов морталитет износи од 8% до 58%, са већом стопом смртности код мушкараца. Симптоми сифилиса су постали мање озбиљни током 19. и 20. века, једним делом због широко распрострањене доступности ефикасног начина лечења, а делимично због смањења 
вируленцује
 спирохета.Ако се рано почне са лечењем, нема много компликација.Сифилис повећава два до пет пута ризик од преношења ХИВ-а, а честе су и коинфекције (30–60% у неким урбаним срединама). 

Путеви преношења заразе

Сифилис се преноси првенствено сексуалним контактом или током трудноће  с мајке на фетус; спирохета може да прође кроз неоштећену слузокожу или угрожену кожу. Тако се преноси пољупцем у близини лезије, као и оралним, вагиналним или аналним сексом.Приближно 30 до 60% оних који су изложени примарном или секундарном сифилису ће оболети.Његова инфективност се види у чињеници да појединац који је вакцинисан са само 57 организама има шансу од 50% да се зарази.Већина (60%) нових случајева у Сједињеним Државама се јавља код мушкараца који имају секс са мушкарцима. Може се пренети преко 
крвних производа
. Међутим, они су испитани у многим земљама те су нискоризични. Изгледа да је ризик за преношење путем 
дељења игала
 ограничен. Сифилис се не може добити преко седишта тоалета, свакодневних активности, ђакузија, или дељењем прибора за јело или одеће.

Клиничка слика

Сифилис се може испољити у једном од четири различита стадијума: примарни, секундарни, латентни и терцијерни, а може се јавити и као 
конгенитални
облик сифилиса.
Сер Вилијам Ослер
 га је назвао „великим имитатором“ због различитих видова презентације.

Примарни стадијум

Примарни сифилис се обично добија директним полним контактом са инфицираним лезијама друге особе. Приближно 3 до 90 дана након првог излагања (у просеку 21 дана) лезија коже, која се назива шанкр, појављује се на месту додира. То је класично (40% времена) један, чврст, безболан чир који не сврби са чистом основом и оштрим границама величине од 0,3 до 3,0 cm. Лезија, међутим, може узети било коју форму. Код класичне форме, развија се из макуле у папулу и најзад у
ерозију

или

чир
. Повремено могу бити присутне вишеструке лезије (40%), при чему су вишеструке лезије чешће код коинфицираних HIV-ом.

aids-4

Лезије могу бити болне или осетљиве (30%), и могу се појавити на спољашњим гениталијама (2–7%). Најчешће место код жена је 
грлић материце
 (44%), пенис код хетеросексуалних мушкараца (99%), и релативно често код 
мушкараца који имају секс са мушкарцима
 анално
иректално (34%). Лимфни чвор је често увећан (80%) око инфициране
површине, што се појављује седам до 10 дана пре формирања шанкра. Лезија може трајати три до шест
недеља ако се не лечи.

Секундарни стадијум

Секундарни сифилис се јавља у просеку четири до десет недеља након примарне инфекције.Иако је познато да се секундарна болест може испољити на много
различитих начина, симптоми најчешће укључују кожу, слузокожу, и

лимфне чворове

.

Може постојати симетричан, црвенкасто-ружичасти осип који не сврби по трупу и екстремитетима, укључујући дланове и табане.

Осип може постати

макулопапуларан

илипустуларан. Може
формирати равне, широке, беличасте лезије налик на брадавице познате као

кондилома латум

на слузокожи.
Све ове лезије представљају уточиште за бактерије и инфективне су. У друге симптоме спадају грозница, упала грла,

малаксалост

,

губитак тежине

,

губитак косе

, и главобоља. У ређе манифестације спадајухепатитис, обољењебубрега, артритис,

периоститис

,

оптички неуритис

, увеитис, и

интерстицијални кератитис

. Акутни симптоми се обично повлаче након три до шест недеља; међутим, код око 25% људи се може испољити рецидив секундарних симптома. Многи људи код којих
је присутан секундарни сифилис (40–85% жена, 20–65% мушкараца) не пријављују да су претходно имали класични шанкр примарног сифилиса.

aids-5

Латентни (прикривени) стадијум

Латентни сифилис се дефинише као онај који има

серолошки

доказ инфекције без симптома обољења. Даље се описује као рани (мање од 1 године након секундарног сифилиса) или као касни (више од 1 године након
секундарног сифилиса) у Сједињеним Државама. Уједињено Краљевство користи границу од две године за рани или касни латентни сифилис. Рани латентни сифилис
може имати релапс симптома. Касни латентни сифилис је

асимптоматски

, и није заразан као рани латентни сифилис.

Терцијерни стадијум

Терцијерни сифилис се може јавити у просеку 3 до 15 година након иницијалне инфекције, и може се поделити на три различита облика: гуматозни сифилис (15%),
касни

неуросифилис

(6,5%), и кардиоваскуларни сифилис (10%). Без лечења, код трећине инфицираних се развија терцијерно обољење. Људи са терцијерним сифилисом нису инфективни.
Гуматозни сифилис или касни бенигни
сифилис се обично јавља 1 до 46 година након иницијалне инфекције, у просеку 15 година. Овај стадијум карактерише формација хроничних

гума

, меких запаљенских лопти налик на тумор које се могу знатно разликовати по величини. Оне обично нападају кожу, кост и јетру, али се могу појавити било
где.

Неуросифилис

се односи на инфекцију која захвата

централни нервни систем

. Може се јавити рано, као асимптоматски или у облику сифилитичког

менингитиса

, или касно као менинговаскуларни сифилис,

општа пареза

, или

табес дорзалис

, који је повезана са лошом равнотежом и оштрим боловима у доњим екстремитетима. Касни неуросифилис се обично јавља 4 до 25 година након иницијалне
инфекције. Менинговаскуларни сифилис се презентује апатијом и

конвулзијама

, а општа пареза

деменцијом

и

табес дорзали-сом

. Такође, може постојати

Аргил-Робертсонова зеница

, обострана мала зеница која се сужава када се особа фокусира на блиске предмете, али се не сужава када је изложена јакој светлости.
Кардиоваскуларни сифилис се обично јавља 10–30 година након иницијалне инфекције. Најчешћа компликација је

сифилитички аоритис

, што може довести до формације

анеуризма

.

Конгенитални облик сифилиса


Конгенитални сифилис

се може јавити током трудноће или на порођају. Две трећине сифилисне одојчади се рађа без симптома. Чести симптоми који се развијају током првих пар година
укључују:

хепатоспленомегалију

(70%), осип (70%), грозницу (40%), неуросифилис (20%), и

пнеумонитис

(20%).Ако се не лечи,

касни конгенитални сифилис

се може јавити код 40%, укључујући између осталог: деформацију

седласти нос

,

Игуменакисов симптом

,

сабљасту тибију

, или

Клутонове зглобове

.

Дијагноза

Сифилис се клинички тешко дијагностикује у раној презентацији. Потврђује се

испитивањем крви

или непосредним визуелним прегледом уз коришћење

микроскопа

. Тестови крви се чешће користе, јер се лакше обављају. Дијагностички тестови, међутим, не могу да разликују стадијуме болести.
Код неуросифилиса у дијагностици се користи преглед ликвора. Налазом великог броја леукоцита
(углавном лимфоцита) и
високог нивоа протеина у

цереброспиналној течности

у окружењу познате инфекције сифилисом доказује се постојање неуросифилиса код болесника.

Ток болести

Примарни стадијум: После три недеље, колико траје период инкубације, од заражења јавља се безболан чир који се назива тврди шанкр. Обично се јавља на
гениталијама или близу места продора бактерије. Убрзо се јављају промене на околним лимфним жлездамакоје отекну, али су безболне. Мада се може десити да овај први стадијум прође
без приметних симптома, посебно код жена јер се може десити да се овај чир сакрије у унутрашњости вагине тако да остане потпуно непримећен. У примарном стадијуму шанкр је
јако заразан.

Секундарни стадијум: Овај стадијум се јавља између једне недеље и шест месеци, када почиње секундарни развој. До тада се бактерија проширила по целом организму. На кожи јављају оспе, најпре ружичасте, затим тамно црвене и мрке, после којих долазе чворићи, а онда све то ишчезне.

Латентни стадијум: Након неколико година, обично 6-10, почиње терцијарни стадијум. У овој фази не постоје видљиви знаци болести, али бактерија је највероватније већ почела да напада срце, мозак и друге унутрашње органе.
Касни стадијум: У овој фази већ постоји нека од следећих болести: озбиљно срчано обољење, слепило, прогресивна парализа, чак и ментални поремећаји. У овој фази сифилис није преносив. Међутим, данас ретко ко долази у ову фазу захваљујући успешној примени медикамената.

ХЕРПЕС

Херпес инфекција изазвана Herpes simplex virusima, HSV1 i HSV2. Реч је
о два облика једног истог вируса који се разликују по месту манифестације али имају сличну клиничку слику. Начин уласка у организам им је различит па се
тако HSV1 или лабијални херпес
добија оралним путем и манифестује се најчешће у пределу лица (уста, нос) а HSV2 или

генитални херпес

се добија полним путем и стога спада у полно преносиве болести а
манифестује се у подручју

гениталних органа

. Извор инфекције је искључиво човек. Инфекцију такође може пренети трудница на дете, ређе преко постељице а чешће приликом рођења (тј. при проласку
новорођенчета коз порођајни канал) што може изазвати тешке последице по новорођенче. Из тог разлога се трудницама које су носиоци овог вируса најчешће
препоручује порођај путем царског реза.

Настанак и развој инфекције

При примарном контакту са овим вирусом настаје

иницијална инфекција

коју карактеришу повишена температура, општа слабост, болови у мишићима, увећање лимфних чворова итд. што спада у категорију општих симптома. Међутим, има
случајева када се не јави ни један од ових симптома и инфекција вирусом пролази незапажено -

инапарентна инфекција

. Што се тиче локалних симптома јављају се осећај напетости и свраба на месту где се након неког времена појављују пликови величине 1-2мм који су испуњени
бело-жутом течношћу. Они убрзо пуцају и праве красте које се суше и не остављају ожиљак. Код гениталног херпеса локализовани су на спољним гениталијама,

грлићу материце

, изводном мокраћном каналу, простата, тестис и регији око аналног отвора, а понекад и на препонама. Симптоми
херпеса могу бити веома различити од особе до особе. Након иницијалне инфекције симптоми почињу да слабе а вирус креће пут нервног система где се смешта у нервне
ћелије и прелази у стање мировања заштићен од имунског система. Управо је то разлог због којег је овај вирус способан да доживотно остане у организму.
Различити провоцирајући фактори као што су стрес, менструација, пад имунитета, механичка
оштећења, операције итд. доводе до реактивације вируса и његов прелазак из латентног у активно стање. Међутим, симптоматологија поновног активирања вируса
је по правилу блажа, краће траје и нема општих (ако има, знатно су блажи) већ само локалних симптома. Поновне инфекције код организма који је у солидном
стању се ретко јављају, једном годишње, а код особа са слабијим имунским системом могу се јавити и више пута годишње.

aids-6

Превенција и лечење
Превенција се заснива на заштићеном сексуалном контакту (презерватив) као и јачању имунског система. Лечење се спроводи употребом антивирусног лека на бази ацикловира, који значајно ублажава симптоме. Међутим, овај лек не може потпуно да елиминише вирус из организма јер увек остаје један проценат вируса који се налазе ”успавани” у нервним ћелијама и који се могу активирати.

ТРИХОМОНИЈАЗА

Трихомонијаза(Trichomoniasis) је болест

урогениталног тракта

која се у великој већини случајева преноси полним путем. Жене се сматрају носиоцеминфекције а мушкарци фактором ширења. Узрочник болести јеTrihomona vaginalis, становник вагине ипростате. У вагини се хранилеукоцитима ибактеријама. Изазива дегенерацију и десквамацију епителавагине.

Симптоми

У вагини се јавља редак, бео или жућкаст секрет често пенушав, сладуњавог мириса, у ком се могу наћи многобројни трихомонаси и леукоцити, код неких жена јавља се бол приликом сексуалног односа или мокрења. Врло често се на ову болест надовезује и гљивична или бактеријска упала. Током дужег временског периода акутна упала се смирује и прелази у хроничну. Код мушкараца се симптоми врло ретко јављају.

Лечи се Метронидазолом, и потребно је истовремено лечење оба партнера.

ХЕПАТИТИС Б

Вирус хепатитиса Бвеома отпоран и има га довољно и у невидљивој количини крви(један

микролитар

) за преношење зараженом иглом. Постоји заштита и у облику серума и у облику вакцине противхепатитиса Б. Кад је у питању хепатитис Б, велики број новооболелих се заразио сексуалним путем.

Акутни хепатитис Б прелази у хронични у око пет одсто одраслих особа и деце старије од 12 година. Код
деце која га добијају на рођењу од мајке која је носилац вируса, изгледи за
прелазак у хронични је y 90 одсто случајева. Код деце која добију хепатитис Б у узрасту до пет година, учесталост прераста у хроничну инфекцију је у 50
одсто случајева. Прелазак у хроничну инфекцију је чешћи код мушкараца, код особа на хроничној хемодијализи, код дијабетичара, алкохоличара, особа са
имунодефицијенцијом, са малигним обољењима. Смртност од хепатитиса Б у акутној фази износи један од сто. У хроничној фази хепатитиса Б узрок смрти су
последице: цироза јетре и примарни карцином јетре који се развијају обично после 10 до 20 и више
година од акутне фазе болести. Цирозу јетре добија 20-30 одсто болесника, а примарни карцином око пет одсто. Карцином јетре обично долази на већ формирану
цирозу јетре и пети је по учесталости у свету.

Довољно је да минимална количина крви, која се не види голим оком, капне на сто и вирус остаје у животу недељу, па понекад и до месец дана и тиме представља потенцијалну опасност за некога ко има повреду на кожи. Међутим, вирус може проћи и кроз слузокожу.
Вирус Б се преноси лакше и он је много отпорнији од вируса Ц. Потребни су добро стерилисани инструменти јер вирус Б не убија температура кувања од 100 степени већ температура суве
стерилизације
 од 160 до 180 степени у трајању од 1 до 2 сата. Инструменте који не могу да се подвргну температури треба подвргнути средствима која убијају ове вирусе (формалдехид).

Светска здравствена организација
 дала је препоруку да се са искорењивањем ове болести почне још 1991. године (вакцинацијом свих новорођених беба), вакцинацијом деце старе до 12 година и свих ризичних група.

ГЕНИТАЛНЕ БРАДАВИЦЕ (КОНДИЛОМИ)

Гениталне брадавице или Кондиломи су полно преносива болест која се појављује на спољашњим гениталијама, у аналном подручју, интерно у горњем делу вагине или грлића материца, а код мушкараца у уретри.

Ово стање може бити присутно без икаквих симптома или може узроковати свраб, пецкање, осетљивост, бол за време секса или учестало мокрење. Лезија је обично издигнута и ружичаста.

Око пола милиона нових случајева гениталних брадавица дијагностикује се сваке године. Технички познате под именом condyloma acuminata, kодиломи су мале израслине које се појављују на или у близини гениталија. Попут других врста брадавица, ова генитална је узрокована је ХПВ вирусом(Human Papillomavirus). Широм света, ХПВ је један од најчешћих узрока полно преносивих болести.

Генитална брадавица сама по себи је заправо „врх леденог брега“ јер вирус вреба у ћелијама нормалне коже око видљиве брадавице, а могуће и у другим уро-гениталним подручјима. Вирусна природа овог стања такође има важне импликације за пренос и лечење. Многи, ако не и већина људи који су заражени, нису уопште свесни тога. Вирус може заразити ћелије, а да не узрокује брадавице дуги низ година, тек када је имунолошки систем потиснут, овај вирус еруптира у виду видљивих лезија.

Због положаја брадавица и сексуалног начина преноса, стање може изазвати емоционалне и социјалне проблеме. Кондиломи могу изазвати екстремна психолошка превирања, а они који их имају често се осећају неугодно, љутито, па чак је присутан и осећај кривице.

Узроци и фактори ризика

Забринутост због конилома се повећава због повезаности ХПВа и карцинома грлића материце. ХПВ вирус узрокује видљиве лезије код осба код којих је имунолошки систем потиснут, али лезије могу букнути чак и без очигледног окидача. То се може догодити због болести (друге полно преносиве болести), или узимањем одређених лекова, попут лекова против рака, хемиотерапије или лекова за спречавање одбацивања трансплатираних органа (имуносупресиви). Недостаци фолне киселине и витамина А такође могу изазвати кондиломе. Пушење повећава ризик воструко више, делом и зато што нуспроизводи никотина нападају ћелије имуног система у грлићу материце.

Кондиломи се преносе сексуалним контактом са зараженим партнером и јако су заразни. Они се често појављују у року од три месеца од контакта. Кондоми могу помоћи, али не осигуравају превенцију.

Иако се још много тога треба сазнати о томе како papilloma virusнапредује, лекари су приметили да топло и влажно окружење у подручју гениталија изгледа погудује расту брадавица. Стање се погоршава током трудноће и код оболелих са ослабљеним имунолошким системом. Особе са анамнезом гениталних брадавица могу бити под повећаним ризиком за одређене врсте рака. Брадавице које се налазе на грлићу материце могу се пренети на новорођенче приликом проласка кроз порођајни канал.

ХПВ, хумани папилома вирус

Humani papiloma virus (ХПВ) најчешћа је полно преносива болест данас. Постоји преко 100 различитих типова ХПВа. Добра вест је да многи од њих нису опасни и да је наше тело способно да се самостално излечи од вируса. Неке врсте ХПВа узрокује гениталне брадавице док су друге повезане са карциномима грлића материце, вагине, вулве, пениса и ануса, усне шупљине и грла. Процењује се да ће најмање 75% полно активних људи имати инфекције ХПВ-ом у своме животу. Могуће је имати ХПВ инфекцију без икаквих знакова и симптома и тиме несвесно ширити болест.

Human papilloma virus повезан је са до 90% посто свих малигних болести грлића материце, а такође се сматра да може играти улогу при развоју рака вагине, ануса, вулве и пениса.

Дијагноза кондилома (гениталних брадавица)

Проналажење израслина које подсећају на карфиол је разлог да посетите леката који ће препознати да ли је израслина генитална брадавица или нека друга врста израслине. Када се уради брис етанском киселином (сирћетна киселина) на врату материце или пениса, ХПВ лезије постају белкасте. Колпоскопија може бити драгоцена у откривању раних лезија које нису видљиве голим оком, али само две трећине белих подручја који се виде колпоскопом су инфекције ХПВ-ом. Узимање узорка ћелија биопсијом и тестирање генетског материјала на ХПВ ће можда бити потребно за потврду дијагнозе.

Абнормални ПАПА тест понекад може указати на ХПВ инфекције грлића материце. Неке врсте ХПВ могу изазвати рак грлића материце, док друге могу узроковати рак вулве или аналног отвора. Код сваког абнормалног ПАПА теста, свака жена би се требала додатно испитати код свог лекара.

Лечење

Особе са гениталним брадавицама могу изабрати различите третмане, али ниједан од њих не представља савршено лечење.

Третирање гениталних брадавица се може поделити у три категорије: препарати који уништавају ткиво брадавица који се могу добити на рецепт, хируршке методе којима се уклања ткиво брадавица и приступи који циљају вирус на биолошкој основи.


Труднице морају бити веома опрезне јер ови третмани могу узроковати урођене мане код детета.

Видљиве гениталне брадавице се могу физички уклонити хладноћом, топлотом, ексцизијом скалпелом или ласером. Све ове технике су неугодне, а кондиломи имају тенденцију новог појављивања, јер је ХПВ још увек присутан у околним ћелијама.

Криотерапија се изводи на мање проширеним лезијама. Ова метода користи течни азот за замрзавање ткива брадавица, које које се затим само распадне. То је јефтин захват за који није потребна анестезија па је мање вероватно да ће остати ожиљак.

Вирусна природа гениталних брадавица сугерише да и антивирусна терапија може бити ефикасна против кондилома. Стандардни третмани су спаљивање, стругање, замрзавање или ласерско уклањање захваћеног ткива, иако су неки лекари увели инекцију алфа интерферона директно у брадавице као лек за лечење брадавица које су се поново појавиле. Терапије интерферона нападају вирус, основни узрок брадавица, али то је обично скуп третман који не смањује брзину којом се кондиломи враћају.